przełożyła Agnieszka Żuchowska-Arent
e-mail: agnieszka.zuchowska_arent(at)interia.pl
Корациразликујемо се по мелодији у телефону
акцентовању
на шта треба навикнути
треба сазрети као што се дораста за смрт
посматрам у слободно време старије људе који стоје
сусрели су се на станици
он у качкету, оделу и патикама чувеног бренда
она у береци ни по чему не личи на музу
од пре пола века
ми о телефонама и језику
а они о себи
стално се себи дивећи
Апсорпција
Сатурн ждере сопствену децу жваћући их детаљно,
отвара уста широко да прођу рамена синова,
кукови кћери. Смрт се не супротставља његовим рукама.
Плашим се израза лица са слика Гојеиних –
титан присиљавајући се а залогај меса које генетски
слично је њему, требао би да буди гађење.
Ко би био за своју децу да их не би пождерао?
Како би изгледао без ових очију,
које вичу да је то неправедно?
Ја сам сатурнова кћи. Кружење по орбити стално ме изједа.
Да сам комета, Стокласи –
могло би се тако падати до краја.
Песма која тражи
завршавају живот у тегли – јеси чуо нешто попут, Стокласи?
куда су тако журиле, куда су корачале на једној нози,
да сада умиру без идеологије, без разлога,
због којега свако од нас живот би дао,
као свежи лист салате, летња киша
или неколико кадрова из филма са discovery channel
за ове које су стално маштале о Оскару за своју улогу –
успон за четири степена, ограду,
прокрасти се поред чиније са водом
пса који спава у хладу, већ остарелог.
трају удављени последни пут у свом певању –
смрт је уметност код пужева – тражи смисла.
узрокована напором вртларице хоће их променити за трен у кап течности,
мутне течности. И шта ћеш рећи, Стокласни, шта хоћеш да ми кажеш?
да ли ћеш бити џелат и у овим речима нећеш наћи
прамичка светлуцавог у сунцу у трави
стално лепшег
препев – Агњешка Жуховска-Арент
